Амбасада Републике Србије у САД

Обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе

15.09.2021.

Председник Републике Србије Александар Вучић присуствовао је данас централној манифестацији посвећеној обележавању Дана српског јединства, слободе и националне заставе на Савском тргу.

"Ваша Светости,поштовани члане председништва Босне и Херцеговине господине Додик,уважена председнице Републике Српске госпођо Цвијановић, уважени председниче Народне скупштине Републике Србије господине Дачићу, уважена председнице Владе Републике Србије госпођо Брнабић, Ваше екселенције, часни оци, драги пријатељи, Краљ Петар Први Карађорђевић, уручио је јуна и новембра 1911. године 51 пуковску заставу својој војсци.

Ниједна, понављам ниједна, од тих застава није заробљена, што је преседан у историји модерног ратовања. Јунаци којима је поверен задатак да се старају о тим заставама, прошли су све битке балканских и Првог светског рата, да би баш на данашњи дан 1918. године, јуришајући испод тих барјака, победоносно кренули у пробој Солунског фронта. Слава нашим великим, српским јунацима!

Нашим прецима, јунацима Колубаре, Цера, Куманова, носиоцима Карађорђеве звезде и Албанске споменице, српска тробојка, црвено-плаво-бела, била је и већа и важнија и преча од живота, јер их је опомињала да слобода Србије нема ни цену, ни алтернативу. Зато су барјактари гинули, али су заставе преживеле.

Због њих, због свих других који су под том заставом, под тим именом, за ту славу, дали животе, данас обележавамо Дан српског јединства, слободе и националне заставе, можда и најважнији наш празник, који нам јасно говори ко смо, одакле долазимо, и где идемо.

То је празник нашег идентитета, оног у којем се сједињују језик, култура, традиција, вера, али и вредности на којима почива читаво друштво, вредности које једну државу чине цивилизованом, уређеном, способном да памти, али и да зна шта јој је и зашто чинити.

Датум који смо изабрали, 15. септембар, је датум пробоја Солунског фронта, онај дан у којем, заједно, леже и наш бол и наша слава, који чине први део оне Ренанове дефиниције нације, по којој је она заснована на заједничкој патњи, слави у прошлости, али и заједничком плану за будућност.

Тог 15. септембра, 1918. године, једини план је била слобода, ка којој су српске трупе јурнуле уз чувену наредбу Живојина Мишића: У смрт, само не стајте! Напред, у отаџбину! Тај дан је био први у низу истих таквих плебисцита, на којима смо, без обзира на крваву цену, бирали, наново и наново, Србију и њену слободу.

И данас је, баш зато, важно, да славећи све жртве, сваку кап крви коју су пролили, сваку кост коју су посејали, на још једном плебисциту усвојимо свој нови план за будућност. Ону, у којој ћемо стајати под истом заставом, знајући да је она застава слободе, и застава мира, али и застава будућности. Застава нашег јединства у намери да сачувамо идентитет и право да будемо то што јесмо, један те исти народ, који не жели да било шта од било кога узме, да било кога угрози, него само да за себе издејствује исто оно право које признаје другима.

Право на име, на историју, културу, језик, веру, традицију и право на постојање. То је право на достојанство, право на сећање, али и право на оно на шта иначе нико не може да нас натера, а многи и даље покушавају, безуспешно - право да сами одлучимо и када ћемо и шта да заборавимо. И себи, и другима.

Није увек све било сасвим светло током историје, и најчешће према нама самима, понекад и према другима, али, бар на овим просторима, не постоји нација која је прошла кроз толику таму, и ону гробну, нација која је поднела толику жртву да би угледала светло и постала нација, слободна. Шта ћемо од свега тога да заборавимо, а многе ствари морамо, тек да не бисмо вечно живели у прошлости, може да буде искључиво наш избор, а не одлука било кога са стране.

И одмах да буде јасно, ову заставу, све оне који под њом и због ње леже, заставу нашег страдања, заставу наших костију, наших јама, логора, деце коју су нам узели, сасвим сигурно никада нећемо заборавити и са поносом ћемо је носити.

У њој, и то је још једна важна лекција коју морамо да научимо, јесу и све наше бесмислене поделе, сви пропали снови које смо сањали, свака грешка коју смо направили, али оно што у томе јесте битно је то да, и таква, та застава наша, представља оно јединство које се заснива на чињеници да нисмо савршени, да јесмо различити, али и да знамо да је лепота заједништва, лепота заставе, управо и у томе.

Баш зато, наша црвено-плаво-бела тробојка није никакав позив на једноумље, већ потпуно супротно супротно, на чување свих наших разлика под једном, истом заставом. Под симболом слободе, идентитета, постојања, права на живот, јер то јесу услови за различитост. Робови су сви исти, поробљени. Слободни људи се разликују, зато што су слободни. И то је нешто што мора да важи за све људе на Балкану, без обзира на то где живе. Да буду слободни, у истој мери, са истим правима, са својим језиком, вером, културом и традицијом.

И није то никакав посебан српски свет, за који нас оптужују, то је, једноставно, свет слободних, свет оних са својим именом, са правом да гласно и без последица могу да га изговоре, увек, и на сваком месту.

Никада више за српску тробојку никоме нећемо да се извињавамо. Носићемо је са поносом увек, и свугде. За нас не постоји ништа важније и прече од јединства нашег народа.

И то, по нама, мора да важи за све народе на Балкану, без икаквих изузетака, а поготово без сталних покушаја да се некоме, Србима, пре свега, дозволи понекад име, али и да се, уз то име, дода и жиг кривице.

Овај наш празник јединства и слободе, ова наша застава,имају и ту улогу, они су доказ да то, бити Србин, не значи и бити крив, не значи носити терет осуде, већ, управо супротно, они говоре да уз то име иде понос.

Понос због Мишара, Делиграда, Ћеле куле, и Такова, Куманова, Милоша, Ђорђа, Михајла, понос због Колубаре, Цера, Кајмакчалана, понос због Петра и Александра, свих живота датих за један леп, најлепши покушај свих антифашиста да сачувамо слободу и у то најтеже време, али и због мученика из Пребиловаца, Јадовна, Јасеновца, које никада више не смемо да заборавимо, као што смо заборављали 70 година.

И то смо ми. То је Србија. То је нова Србија, другачија Србија, поносна Србија, која ни од кога ништа не тражи и која никога неће да моли, која само хоће да има права, баш као што имају сви остали, и ништа више, али и ништа мање.

То је језик, наш српски језик, језик и Меше Селимовића, и Иве Андрића, и Милоша Црњанског.

То је култура коју смо стварали, то је вера без мржње, то је наше биће, то нас одређује и чини достојним народом.

То нам, на крају, даје снагу, наук, да у овом веку, чији темељи су нам данас у рукама, тражимо мир и да своју снагу, величину, откријемо у животу, у ономе што га чини бољим, у раду, у великим подухватима прављења путева и мостова, у повезивању, у фабрикама, новим болницама, у знању и вери да умемо, можемо, једнако, или више од свих других.

И као што се ми поносимо прецима који су за слободу давали животе, тако сутра наши потомци треба да се поносе нама, који их учимо како се за слободу живи и како се, у слободи, живи. И треба да их научимо како се памти, и како се, само својом вољом, заборавља. Како се заслужује достојанство и како се поштује темељ. А темељ јесте то име, Србија, под којим су толики непознати сахрањени. И та наша застава, у коју су уткали своје животе, да остану препознати. И слава, Отаџбина, која своју децу види, чује, и помаже, ма где она била. Темељ је и овај празник, празник нашег идентитета, наше историје, али и наших различитости које, опет, дају и славу и бол у прошлости, и јасан план за будућност.

И хоћу да кажем велико хвала нашем народу у Републици Српској, хоћу да кажем и велико хвала његовим представницима, који су овде, хоћу да кажем велико хвала и нашем народу у Црној Гори и његовим представницима, онима који се не стиде да кажу да су Срби, хоћу да кажем и велико хвала нашем мученичком народу на Косову и Метохији, њиховим представницима, који су вечерас овде, са нама, али и да кажем велико хвала свима онима који данас нису смели да истакну своју, српску заставу због претњи њихових режима у региону, да им кажем хвала, јер знам да су њихова срца вечерас овде, са нама и да куцају за наш, за свој српски народ.

И дозволите ми, на крају, да кажем да оно што ћу да радим, колико год будем могао, свом снагом, свим срцем, свом душом, онолико времена колико је остало, водићу Србију да буде још јача, снажнија, да може да помогне Републици Српској, никада не дирајући у права Босне и Херцеговине, да помогнемо нашем народу и у Црној Гори, и на сваком месту, и да заштитимо сваког српског човека од прогона, да нам се никада више не понове ни Јасеновац, ни Јадовно, ни Пребиловци, ни Олуја, ни Бљесак, ни погроми из 2004. године. И то је наш завет!

Нека живи српско јединство, слобода наша и наша црвено-плаво-бела тробојка! Нека живи Република Српска!